Porodica je oduvek bila osnovna ćelija društva. Ubrzanim razvojem društva, za sve veće potrebe – neminovno je bilo uložiti i sve veći rad. Više decu nisu mogli da čuvaju roditelji, ali ni bake i deke, pa se ukazala potreba za organizovanom brigom o deci, potreba za formiranjem ustanova za čuvanje, vaspitanje i obrazovanje dece.
U knjizi ”Predškolske ustanove (PU) u Srbiji 1843-2000.” navodi se da je organizovana briga o deci u Srbiji započeta još u 19. veku. Prvi pisani dokumenti o organizovanom radu sa predškolskom decom u opštini Bor nose vremensku oznaku – 1912. godina.
U tom periodu, pa i tokom većeg dela 20. veka, obuhvat dece za rad u predškolskim ustanovama bio je jako mali. Zabrinjavajuće je što stanje ni danas nije zadovoljavajuće i da po mnogim parametrima zaostajemo za razvijenim evropskim državama.
”U pokušaju da se sagleda stanje sistema predškolskog vaspitanja i obrazovanja, tokom izrade Strategije razvoja obrazovanja u Srbiji sačinjena je analiza sistema, bazirana na dostupnim statističkim podacima o deci ovog uzrasta. Analiza je ukazala da je sistem nedovoljno razvijen i da je obuhvat dece ne samo nedovoljan već i socijalno nepravedan, kao i da značajno zaostaje u odnosu na obuhvat dece u zemljama Evropske unije.”
”Prosečan obuhvat dece predškolskog uzrasta u Srbiji je 41,36%, dok je u zemljama EU prosečan obuhvat između 70% i 85%.”
”Sistem ne uspeva da uključi svu decu čak ni u godini pred polazak u školu, predškolsko vaspitanje i obrazovanje ne dopire do one dece kojoj je najpotrebnije, kao što su deca iz najranjivijih društvenih grupa (sa smetnjama u razvoju i invaliditetom, iz romske zajednice, ruralnih i ekonomski nerazvijenih sredina i porodica).
”Iz seoskih sredina i iz porodica sa niskim ekonomskim statusom obuhvaćeno je svega 22,9% dece predškolskog uzrasta, zatim svega 8% dece iz romskih zajednica, a o deci sa smetnjama u razvoju i invaliditetom čak i nema precizne državne statistike.”
”Opšte uverenje je da je predškolsko vaspitanje i obrazovanje “nužno zlo” kome pribegavaju samo zaposleni roditelji koji nemaju drugu alternativu. Takođe se veruje da predškolsko vaspitanje i obrazovanje nije neophodno i korisno koliko škola ili da je decu ranog uzrasta najbolje ostaviti kod kuće, sa roditeljima ili bakama i dekama. Takva uverenja neretko rezultiraju time da deca ne učestvuju u predškolskom vaspitanju i obrazovanju čak i onda kada bi to mogla.”
”Predškolsko vaspitanje i obrazovanje se kao istorijski “mlađa usluga”, još uvek ne posmatra kao nešto na šta svi imaju pravo, kao što je u slučaju obaveznog osnovnoškolskog vaspitanja i obrazovanja. U mnogim zemaljama, pa čak i u Konvenciji o pravima deteta, osnovno školsko vaspitanje i obrazovanje je obavezno i većini ljudi je potpuno prirodno da sva deca mogu i treba da pohađaju školu, dok to nije slučaj sa predškolskim vaspitanjem i obrazovanjem.”
Borski okrug je u proteklih 25 godina izgubio 1/4 svog stanovništva. U Boru se svake godine upiše jedno odeljenje prvog razreda osnovne škole, manje.
”Kada se analizira efikasnost sistema predškolskog vaspitanja i obrazovanja zapaža se da je on prilično neefikasan. Mreža predškolskih ustanova je nedovoljno razvijena, njeni kapaciteti su neravnomerno i neadekvatno raspoređeni. Sa jedne strane, mreža je skoncentrisana u urbanim sredinama, gde obuhvata najviše decu zaposlenih roditelja i čak ne „pokriva“ njihove potrebe. Sa druge strane, deca nezaposlenih roditelja, deca iz seoskih sredina i deca iz drugih osetljivih grupa gotovo su isključena iz sistema jer su kapaciteti nedovoljni ili ustanove svojim kapacitetima ne dosežu do ovih grupa dece i porodica.”
”Osim niskog obuhvata jedan od nedostataka našeg sistema predškolskog vaspitanja i obrazovanja je i kvalitet. Zapaža se veliko variranje u kvalitetu vaspitno obrazovnog programa između predškolskih ustanova, kao i neujednačenost u kompetencijama zaposlenog stručnog kadra. ”
U susednoj Hrvatskoj, koja ja od nedavno i članica EU, sve je jasno definisano: kvantitativno i kvalitativno. Navodimo samo hrvatski primer definisanja obima i kvaliteta rada logopeda:
-logoped sa svakim detetom dnevno radi 25 minuta.
-u toku jednog radnog dana maksimalno pet sati (ostatak radnog vremena se odnosi na pisanje izveštaja, analize…).
Uzmimo sada primer PU ”Bambi” u Boru, koja ima jednog (1) logopeda, koja u ovom trenutku ima oko 1.030 deteta. Po standardima u Hrvatskoj, koji su bolji od naših, ali daleko zaostaju, primera radi, za Danskom, logoped u ”Bambiju” bi dnevno mogao da radi samo sa 12 deteta! Navodimo izjavu logopeda borske Predškolske ustanove.
– U našoj Ustanovi logoped radi grupne tretmane sa decom sličnih ili istih poremećaja. U grupi je obično dvoje ili troje dece, a tretman traje 30 minuta, dok se sa decom koja imaju smetnje u razvoju tretmani izvode individualno.
Zaposleni u PU “Bambi”, roditelji, ali i odgovorni predstavnici lokalne samouprave udruženo rade na stvaranju boljih uslova za smeštaj mališana.
Projekat „Sve je stalo samo deca rastu“ sufinansiran je sredstvima iz budžeta Grada Bora. „Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva“
Izvor: ’’Priručnik za diversifikaciju (stvaranja raznovrsnosti, pr. aut.) programa predškolskog vaspitanja i obrazovanja(2013. godina)’’,”Predškolske ustanove u Srbiji 1843-2000.”, ”Pravilnik o pedagoškim standardima i normativima za oblast predškolskog vaspitanja i obrazovanja”, ”Državni pedagoški standard predškolskog odgoja i naobrazbe(Republika Hrvatska)”, razna stručna literatura, novinski natpisi.
KOMENTARI