Rudarstvo u Srbiji nije samo industrija – to je nasleđe uklesano u stene i istoriju srpskog naroda. To je poziv ispisan znojem generacija koje su, vekovima unazad, svojim rukama gradile temelje privrede, društva i budućnosti. Od prvih tragova rudarstva u neolitskim iskopinama i rimskim rudnicima, pa sve do savremenih, visokotehnoloških postrojenja kakva danas postoje u srcu istočne Srbije – činjenice su da je naša zemlja oduvek bila bogata ne samo rudama, već i rudarima: hrabrim, posvećenim i dostojanstvenim ljudima.
Za razliku od stotina hiljada rudara koji su vekovima unazad, duboko pod zemljom krampom zarađivali svoj “hleb sa sedam kora”, današnji rudari, koriste savremenije metode rada, ali i oni kao i njihovi prethodnici pokazuju ozbiljnost i ističu odgovornost i veliki značaj koji sa sobom nosi ovaj častan poziv.
Marko Petrović rudarski inženjer u rudniku Čukaru Peki
„Rudarstvo je oduvek bio poziv za hrabre – profesija koja zahteva snagu, izdržljivost i nepokolebljivu posvećenost. I danas sa sobom nosi svoju težinu i odgovornost, jer silazimo i po nekoliko stotina metara ispod zemlje, ali za razliku od prošlih vremena, kada se rudarski hleb “sa sedam kora” zaista zarađivao krampom i čekićem, danas imamo podršku savremenih tehnologija koje štite rudara, olakšavaju mu rad i pomeraju granice mogućeg. Danas ne osvajamo dubine snagom, već znanjem, preciznošću i tehnologijom”, ističe Marko Petrović, mladi rudarski inženjer iz Sokobanje, zaposlen u rudniku Čukaru Peki, najmlađem i prvom ekološkom rudniku u Srbiji.
Još u vreme Rimskog carstva, područje današnje Srbije bilo je cenjeno zbog svojih bogatih nalazišta bakra, zlata, srebra i olova. Carska rudarska naselja predstavljala su bisere rudarstva tog doba. Kasnije, u srednjem veku, rudnici su punili riznice Nemanjića i kasnije despota Stefana Lazarevića, a rudarsko pravo tadašnjeg vremena bilo je jedno od najuređenijih u Evropi.
U 20. veku, sa razvojem modernih tehnologija i industrijalizacijom, rudarstvo je postalo pokretač srpske ekonomije. Rudari Bora, Majdanpeka, Aleksinca, Sokobanje, Sjenice, Kostolca, Zaječara i drugih gradova – ljudi prekaljeni pod zemljom – stajali su rame uz rame sa najvažnijim graditeljima savremene Srbije. Njihov doprinos nije bio merljiv samo tonama rude, već generacijama koje su obrazovane, domovima koji su izgrađeni i energijom koja je pokretala celu zemlju. O tome svedoči i ona čuvena izreka: “Dok rudnik radi, država se gradi”
Danas, u 21. veku, rudarstvo u Srbiji ušlo je u novo doba – doba održivosti, inovacija i odgovornosti. Savremeni rudnici nisu više samo mesta eksploatacije sirovina, već i centri razvoja, novih tehnologija, digitalizacije, zaštite životne sredine i saradnje sa lokalnim zajednicama. Srbija je na mapi sveta prepoznata po strateškim mineralima, ali još više – po stručnosti i posvećenosti rudara i inženjera.
Ivica Avramović, inženjer rudarstva u rudniku Čukaru Peki
“Rudarski poziv uvek je bio težak i odgovoran, ali je zato uvek bio častan. Biti rudar znači biti stub porodice i društva. Biti rudar znači shvatati značaj ovog teškog i odgovornog poziva, vrednost svakog napravljenog koraka, svakog izazova i uspeha, i svakog jutra koje dočekate posle smene. Biti rudar znači obavljati posao savesno, postupati odgovorno, bezbedno i požrtvovano, poštovati prirodu, ceniti kolegu, istrajati kada je najteže”, naglašava Ivica Avramović, inženjer rudarstva u rudniku Čukaru Peki u Boru.
Rudarstvo je temelj industrijskog razvoja i energetske stabilnosti svake zemlje. Ono je osnova koja pokreće čitave lance proizvodnje, obezbeđuje ključne sirovine za infrastrukturu, energetiku, transport, pa čak i digitalne tehnologije. Zato je svaki pedalj otkopan pod zemljom zapravo temelj razvoja koji oblikuje svet iznad nas. Jer bez rudara i rudnika nema budućnosti.
I dok Srbija korača putem razvoja, jedno ostaje nepromenjeno –poštovanje prema rudarima i rudarskom pozivu. To je poštovanje prema ljudima koji se ne boje mraka, jer u sebi nose svetlost – svetlost znanja, iskustva i nesalomive volje.
KOMENTARI